Nekad, u svakom sremačkom selu, na ćošku ulice ili pod starim dudom, stajala je seoska pumpa. Teška, gvozdena, malo zarđala od vremena, ali verna – kao dobar komšija koji nikad ne izneveri. Nije to bio samo bunar za vodu, nego i mesto gde se selo sastajalo.
Ujutru bi prve dolazile žene sa kantama i bokalima. Dok bi jedna okretala veliki točak pumpe, druga bi pridržavala kantu, a voda bi potekla hladna, bistra, iz dubine zemlje. Uz škripu gvožđa i žubor vode pričale bi se novosti: ko se oženio, čija je krava otelila tele, gde je bila dobra berba.
Popodne bi svraćali ljudi iz polja. Umorni, prašnjavi od rada, zastali bi da se umiju i popiju gutljaj vode, hladne kao da je iz srca zemlje došla. Deca su tu učila prve nestašluke – okretala točak dok voda prska svuda okolo, a stariji bi ih opominjali, ali uz osmeh.
Ta pumpa je bila više od gvožđa i cevi. Bila je deo života sela. Tu su se ljudi sretali, razgovarali, delili brige i radosti. Kad je došao vodovod, mnoge pumpe su ostale da stoje, tihe i pomalo zaboravljene. Ali svako ko je odrastao u Sremu zna – kad vidi onaj veliki točak i staru cev, odmah mu u mislima zamiriše detinjstvo, prašnjav put i hladna voda iz seoskog bunara.
Jer u Sremu se kaže: voda iz takvog bunara nije gasila samo žeđ – nego je čuvala i dušu sela.
Na šta Vas asocira ova slika?
Arteški bunar – deo života sela u Sremu
